ВУКАШИН ЛУКОВИЋ је рођен 1956. године у Ј. Трудову код Нове Вароши. Пише поезију и прозу, а обе књиге је објавио за Књижевну академију: ЧАРОБНА ПЕЋИНА (2007) и ИСАИЛО (2008). Живи и ствара у Калуђерици, крај Београда.

Књиге ЧАРОБНА ПЕЋИНА и ИСАИЛО можете наручити на:

lukovic_v@EUnet.yu

ИЗ КЊИГЕ ЧАРОБНА ПЕЋИНА

Касија

ивео некакав кројач са својом женом и ћерком у далекој земљи Незандији у великом граду Ридону. Од свих кројача у граду он је био најбољи. Цар је волео често да мења  одела, тако да је кројач одлазио код њега. После сваког сашивеног одела кројач је бивао добро награђиван. Та делатност је омогућила кројачу и његовој породици, леп  живот. Многи су му завидели на томе.

  Једне године разболи му се жена  и  после краћег боловања умре. Мајстор је тешко доживео нестанак драге му особе. Поред такве несреће, морао је и даље шити и бринути се о малој ћерки. Повећаност посла и неговање ћерке није ишло једно с другим. Кројач  мораде да потражи  жену која би му помогла у послу и пазила још малу девојчицу. Мала је била могућност да такву жену нађе. Рођена  тетка му је била наводаџинка будуће његове супруге. Ћерка познатог ћилимара из суседног града Невдона је била много млађа од кројача, али због  његове популарности пристаде да се уда. Брак је склопљен на велико задовољство ћилимара и наводаџинке. Тек што је прошла година, брачни пар доби принову. Кројач доби и другу ћерку. Ћилимарка  је помагала мајстору у послу и неговала две девојчице, баш онако како је мајстор желео. Ћерка ћилимара донелала је у мираз пуно лепих ћилима. Она је научила као мала да их тка.

  Године су брзо пролазиле, ћерке су стасале за посао. Ћилимарка је учила подједнако обе девојке  раду. Једном  приликом дође цар њиховој кући па она  искористи прилику да покаже цару своје ћилиме. Цару  се посебно допаде рад старије девојке.

– То је рад млађе моје ћерке, – рече ћили-марка цару у одсуству њих две.

Старија кројачева ћерка је била изузетно лепа и вредна. Није било посла  кога она није умела урадити. Подједнако добро  је прела, ткала, сновала пређу, склапала разбој, увлачила основу у нити и брда. Њена мало млађа сестра није имала тог дара.

  Пасторка је направила  ћилим  са новим шарама, лепши од свих маћехиних. Цару се допадне баш тај и купи га, иако  је још био на разбоју у изради.

  Цар је ушао у треће животно доба, а његов син прешао године зрелости. Он предложи сину да му његов мајстор сашије одело не би ли му се свидео његов рад. Син послуша оца и стварно и он поче шити код очевог мајстора. Отац није могао да не исприча сину о предивним ћилимима. Принц  се  заинтересује и оде да види рад кројачевих ћерки.

  Млади принц није имао среће, морао је тражити новог кројача, овај је умро. Принц није престао долазити кројачевој кући, понајвише због лепих ћилима. Он је лично волео да гледа како се тка.

  Касија изатка цео ћилим  док би њена сестра била на половини свога  ткања. Маћеха поче бити завидна на пасторкин рад. Она поче мрзети пасторку, даје јој друге послове када би долазио принц у посету. За разбој,  где је ткала Касија, стављала је своју ћерку. Што је принц више хвалио пасторкине ћилиме, то би она бивала све даље од послова ткања, а уместо тога постајала покућарка  и слушкиња.

  Једног дана, док је принц долазио у посету кројачевој кући, маћеха пошаље Касију да донесе воде у посуди која је била бушна. Касија се није смела бунити наређењу већ донесе скоро празан  кондир. Принц, видевши је да за собом просипа воду из шупљег кондира, упита маћеху:

  –  Зашто девојка носи воду у шупљем кондиру?  Госпођо,  зар немате бољи кондир?

  – Господине, ево имамо нов кондир, Касија је изабрала тај. – Принц се зачуди, погледа  у  девојку и настави да разгледа ћилиме, због чега је и дошао. Он заказа нови долазак, кад буде готов ћилим који је на разбоју што га тка њена ћерка.

  Маћеха исприча свима у комшилуку да  ју  је Касија осрамотила пред принцом.

  Тачно у заказан дан принц се појави пред кројачевом кућом. У том  моменту Касија је палила стари ћилим госпође маћехе. Принцу би јако непријатно,  видевши тај призор, па нареди  слуги да узме наручен ћилим и врати се у двор.

  Није могло да прође ни овога пута да маћеха не исприча о скандалном Касијином паљењу ћилима. Комшијама буде за повод да девојку прогласе лудом.

  Ћилимарка позове Касијину ујчевину и исприча им за чудно понашање девојке. Ујчевина је живела недалеко од града, у селу Приградац. Најстарији ујак дође по сестричину да је води својој кући јер је он највише волео њену мајку.

  Приградац постаде Касијино ново место боравка. Кућа њеног ујака налазила се на крају села поред кога је протицала омања река. Од реке па до  куће простире се густа листопадна шума, богата разноврсним животињама и птицама, те је омиљено ловиште Ридонаца.

  Касија доби задужење да чува ујакову стоку. Није дуго  прошло, сестричина му се  пожали да је неко гађа у шуми где чува  стоку. Ујак пође с њом  да  се увери шта се дешава у шуми, да ли ће њега да гађа. Узастопних пар дана он је ишао с  њом, али  нико  се не појави. Народ  Пригратца  се  увери  да  Касија није довољно здрава у главу. Настави она чувати стоку. Усамљену неко је  поново поче гађати. Нигде није бежала, никада  је није погодио  камен. Касија се сама увери да је проклета и да се нема коме жалити. Сви су избегавали да се друже с њом. Она реши да се осами и оде у малу кућу, звану кућер.

  Прође пар дана спавања у њему, поче неко лупати. Реши да се никоме не жали, трпела је страх и чекала  злу судбину. Ноћу је неко поче дозивати:

  – Касија! Касија ! – она је ћутала. Једне ноћи не само да ју је дозивао, већ јој поче говорити:  – Касија, не бој се, ја сам свемоћни, мене је теби послао Бог. Девојка изгуби осећај за страх. Следеће ноћи свемоћни је упита шта  би волела  да једе.

– Нисам гладна . – она би му одговорила.

– Све што ти будем оставио испред кућера мораш да једеш!

Она устаде и стварно се увери да испред кућера стоје разне ђаконије.  Девојка  поче  узимати прво мало, а онда све по својој потреби. Оно што није могла појести остајало би испред кућера, а у рану зору нестајало. Покушавала је  она  препознати трагове доласка, али без успеха. Прошло је пуно времена, она се није  купала. Пред само вече затвори стоку, оде на реку да то учини. Ушла она у воду, поново је неко гађа. Бућну један камен у воду, а други на обалу у тренутку када је излазила из реке. Дође она у кућер. Те ноћи поново јој рече свемоћни.

  –  Ја сам ти ставио сапун на камен крај кога си ти била, ти га не узе. Следећи пут када будеш ишла потражи га, он ће бити тамо.

  Стварно, сапун је стајао када се поново купала Касија.

  Пролазили су  дани, дође и зима, нико се не брине да ли је хладно Касији.

  Свемоћни закуца у кућер и упита :

– Јел ти хладно? – девојка поче веровати свемоћном.

– Јесте, – одговори она .

– Изађи испред кућера,  узми колико ти треба покривача.

Изађе она, а испред врата је био велики број лисичијих кожа. Касија обложи кућер кожама и стварно није осећала хладноћу. Изјутра, када је  устајала,  невидљиво су нестајале коже, а ноћу невидљиво долазиле .

Стигло пролеће, поново се зачу ноћно јављање.

  – Касија, узми бочицу  са  најлепшим  мирисом  справљеним  од  пролећног цвећа.  Пролећни ветар лице ти је исушио, помаду  коју сам ти донео брзо ће га освежити.

  Девојка, колико је волела, толико и није све ове погодности.

  – Шта ће мени све ово када сам ја сама и  несрећна на овом свету. Била  би срећна да имам било какво дете да причам с њиме, – тако је она мислила. Прво пролећно купање, опет је неко гађа иако је користила сапун. Једва је чекала да дође у кућер, да сазна од свемоћног шта жели да јој саопшти.

  –  Касија, сутра када будеш хтела, легни на земљу испружених ногу и руку, прво на стомак, а потом на леђа да би ти узео меру твоје будуће хаљине, –  девојка је чула његове речи.

  Скоро да прође  дан када се она сети шта јој је рекао свемоћни. Леже она пред само вече на земљу. Пролазили су дани, Касија је заборавила на хаљину. Једне ноћи поново закуца свемоћни  на кућер и рече јој:

  – Сутра у подне дођи на реку, ако  не дођеш у заказано време, више ти нећу пружати никакву помоћ. У заклону, код оног великог камена где се ти купаш, чека  те  сашивена  хаљина. Свуци  твоје  одело, нико те неће  приметити,  а обуци хаљину. На то исто место где  се налази  хаљина стави своје рите. Кад обучеш хаљину, пођи у  центар шуме па када кога видиш ти  брзо нестани  и врати се по своје рите.

  Девојка послуша свемоћног. Тачно у подне дође  до реке и стварно ју је чекала хаљина на месту где јој је рекао  свемоћни. Касија се окрете лево десно да се увери да је нико не гледа, свуче своје рите и обуче хаљину. Погледа у воду и учини јој се да угледа Горску Вилу. Похита брзо у центар шуме. Касија  тамо примети  ловца  на  коњу и сокола на његовом рамену. По наговору свемоћног, када се увери да ју је он спазио побеже по своје рите. Дође вече, девојка затвори стоку. Другог дана дође некакав господин са кочијама. Он упита сељане да му кажу која девојка  чува стоку у шуми, објасни им какву је видео. По његовом казивању сељани  закључише да је то луда Касија.

– Господине, ту стоку чува луда Касија.

        – Је ли обучена у белу хаљину та Касија?

  – Јок, господине, но у сељачке рите, –  рекоше они. Господин  је захтевао да му покажу ту девојку. Прилазећи Касији млади је господин погледа.

  – По стасу рекао бих да је она, још је погледа па је и упита:

  – Јеси ли  јуче била у центру шуме? – Свемоћни ју је научио шта треба да каже.

  – Господине, ја сам сваки дан у шуми.        

  Господин нареди кочијашу да доведе кројача из града да јој сашије исту онакву  хаљину у каквој ју је видео у шуми. Не задуго дође кројач, узе меру. После  седам дана поново се појави господин у друштву кројача. Он нареди девојци да обуче хаљину. Девојка обуче, а господин закључи да је то била она. Сви сељани, као и господин, изненадише се лепотом Горске Виле. Он се указа да је принц и да жели да се ожени с њом .

  – Чија је она ћерка? – питао је принц. – Од кога је могу запросити?

  –  Она је сиротица, умро јој је отац и мајка. Дошла је код ујака, – одговорили су му сељани. Принц се упозна са ујаком. Са запрепашћењем прими истину да  је  она  носила  шупљи  кондир, палила  ћилим. Девојка  доби прилику да исприча да је свему томе  крива  њена  маћеха,  јер ју је наморала то  да ради. Док је  Касија била мала, маћеха је говорила мужу да женска деца треба да уче ћилимарске послове, а не кројачке. Муж је послушао жену, Касија је остала без кројачког заната .

  Принц од ујака запроси Касију и узе је за жену.

АКО ЖЕЛИТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ И ДРУГЕ БАЈКЕ КЊИГУ МОЖЕТЕ НАРУЧИТИ НА: lukovic_v@EUnet.yu

Сајт постављен 2004. године     Последња измена 14.03.2008.                                             

 2004. КЊИЖЕВНА АКАДЕМИЈА