|
|
|
|
|
ПРЕДЛАЖЕМО САЈТОВЕ:
|
ВАСА РАДОВАНОВИЋ је рођен 1961. године у Београду, где живи и ствара. Објавио је четири књиге песама: БЛЕСАВ ГРАД (1988), БОЕМСКА ПРИЧА (1993), БОЈА, МИРИС, ЗВУК (1999) и КРИК СЕБРА (2004). Песме су му превођене на француски, енглески и јапански језик. Заступљен је у више антологија. Члан је Удружења књижевника Србије. УСКОРО ЋЕ КЊИГА КРИК СЕБРА БИТИ ПОСТАВЉЕНА ЗА БЕСПЛАТНО СКИДАЊЕ У PDF-у... Ово су песме из књиге ‘’КРИК СЕБРА’’ (2004)
СОНЕТ БЕЗ ДОБРОГ НАСЛОВА
На мом столу стоје четир` јеванђеља, За незнаног госта и соли и хлеба, Ал`моја је кућа – кућа без темеља, чардак на по пута од земље до неба.
Моја соба нема ни прозор ни врата. Не долазе гости незвани ни звани У мрачну тишину хладног казамата чији су зидови од лажи саздани.
Жртве криволова, лажног сведочења Прогнани у ропство давно пре рођења У празну галију сред умне пучине
Беспомоћно неми док нам мисли дробе Ја и моја сена у два краја собе чекамо кључара да нам ланце скине.
СТРАНАЦ
Ја сам странац у сопственој кући, Номадске крви скитничка паства. Не препознају ме ствари, сат живући Који оптрчава кругове изгнанства.
Не препознају ме ни сопствене речи. Зовем, вичем, вриштим одјекује тмином. Одговора нема само стакло звечи И подрхтава зид под паучином.
Гледам у слику кисело се смеси, Нарогушим се она накостреши чини се да ће од старости пући.
Питам се где сам, шта сам и ко сам И како овде залутао сам. Знам. Ја сам странац у сопственој кући.
ПРОФЕСИОНАЛАЦ
Плаћен више Плаћен више но што ће икада вредети Плаћени убица на Плаћеном задатку:
Метак у главу: Главу у торбу Торбу о раме Па опет испочетка
ПЕСМА РАТНОГ ЗАРОБЉЕНИКА
Пристали смо, воде нас у робље. Криком себра ново јутро свиће. Побуњених препуно је гробље, Нас покорних још и више биће.
Страх ћутимо. Ко зна куд нас воде. Крајпуташи с` обе стране друма. Гониоце предводе уходе, Одају им стазе нашег ума.
Научени да мремо полако Своје ропство подносимо лако Са пркосом који немоћ крије.
Пристали смо. Сад… друге нам нема. Шкрипи јарам. Клецају колена. Мржњом звече тешке букагије
КАФАНСКИ СОНЕТ Драгану Жигићу
Конобаре брате не отварај врата Скриј ме под окриљем ових мокрих двери Напољу је беснило, пуца брат на брата Напољу су нељуди, напољу су звери
Конобаре брате стави кључ у браву Ова четир` стола Твоја су држава Ушао сам овде да сачувам главу Напољу је звери нуде за бадава
Конобаре брате замандали време Поклони ми азил свог мокрог краљевства Напољу су развили радио-антене
Слободне лудаке хушкају на зверства Чуј лавеж керова, долазе уходе Конобаре брате не дај да ме воде
ЖИВОТ
Слепи и тврдоглави као јарци на брвну, Као дивљи нерасти, као бахати јунци У овом досадном филму који се зове живот Ми смо у ствари само трећеразредни глумци
Рођени губитници, мајстори мимикрије Ми преправљамо лако поразе у победе Важно је само да се пева, дува и пије Не осећа соко на небу мирис приземне беде
Ми смо лутке на концу којима управља други Варамо сами себе у кретњи, погледу, причи Све се одвија у крчми, у калу и у диму
А трудимо се да то на прави живот личи И када на крају игре све нам постане јасно Онда је обично касно |
|
|
