МИША ЛАЗАР је рођен 1956. године у Торничкој Планини, код Љубовије. До сада је објавио шест књига: СНИК, ОНАНИЦА, РИКОЧИ, МОНАШТИЦА, ВРАТНИЦЕ (поезија) и ТОЛКОВАЊЕ (проза). Две књиге МОНАШТИЦА и ВРАТНИЦЕ је објавио за Књижевну академију. Добитник многих запажених књижевних награда. Књига МОНАШТИЦА, у издању Књижевне академије, је била у ужем избору за Награду града Београда за 2006. годину.

ВРАТНИЦЕ

Знам, душа ће једном поћи из овог тела,

                              из лажи и оронућа;

збуњена срна царскога знања, питаће,                                                  

                            "куда, где ми је кућа"?

Небески ратник-добри анђео, под крилом,

                              вратиће је до рођења,

тамо, у крсно уснило, где чисти дух

                              благује клице и зрења.

На међи Неба и земље, кроз бела врата,                                     

                            искра се Божија угостила;

крај огњишта први плач-новосвеца или је 

                              змијску крв обукла свила?

Лакостасали вихор-босих ногу, свемир очију-

                      - басамак пређе,башчу додирну;

преко плота, о страха и радости, у ширину

                              небопољну,малиша звирну!

Ђедовски двор - немара лик унучни -

                         - чатма мртва, кречена у бело;

сустала ћерамида, на црепу маховина једе

                              румен, оџак изгубио чело...

Престолетна липа, миолад изворац под њом

                              крсти кап у непресушу...

Анђеле мој, још једном само, врати ми

                              тамо изгубљену душу!

Знам, одавно нема белолати у прашини,

                            оне блатњаве стазе "вриш`куће";

крушке `шеничарке, бунара и јаза, трнове

                            шљиве како цвркуће.

Ту је некад шкрипао штрамац, старог

                            солунца брижна рукодељина;

трудно кривих баскија и перди, букове

                            вратнице, за брава, за госта, за сина.

Кроз те двери веселог украса-немира

                              прстију, у рову војника,

мамилу света оде прелесна младост - медено

                              моје, моја чемерика.

Колико само том капијом, отворих-затворих

                              пут, о мајко непреслана?

живот је наш пун вратница, као заспалих

                              ноћи, као и будних дана.

Знам, кад једном душа пође из лављег тела,                                

                            из лажи и оронућа,

збуњена срна царскога знања, питаће,

                              "где ми је, где ми је кућа"?

У Бгд, 24. августа 2002.

(о Госпођин-посту)

Сајт постављен 2004. године     Последња измена 14.03.2008.                                             

 2004. КЊИЖЕВНА АКАДЕМИЈА