ПРЕДЛАЖЕМО САЈТОВЕ:

ТВОРАЦ ГРАДА

ХОГАРОВА АРКА

НОВА СРПСКА КОМЕДИЈА

МИЛОРАД КАЛЕЗИЋ

СЦЕНА ЦРЊАНСКИ

ГРЕШНИЦИ

Павле Станишић: 

     ''Изврсни преводилац вриједних књижевних и фолозофских текстова са њемачког језика Ђорђо Васић, у далеком избјеглиштву из свог босанског завичаја, и сам је почео да пише. Његово избјегличко искуство није се имало одакле превести, морало се лично проживјети и изрећи. И он је све то, ево, и записао. 
    Пред нама су модерне и веома актуелне приче о стрепњама савременог човјека у трагању за собом и за срећом која је омеђена општим човјековим удесом. 
    Кад се ломe државe, са живих пукотина отпадају многи појединци. Неки се нађу у другим, мирнијим, срећнијим пејзажима, али са истом тугом коју су понијели, болним осјећајем неприпадања и још већим страхом од неизвјесности... 
    У причи „Карневал у Рију” Штефан Цвајг пише: „Свијет који смо вољели неповратно је нестао... Бићемо без домовине у свим земљама. Немамо садашњости, ни будућности...” 
    Кроз овдје детаљно описана комплексна психичка стања емигранта, избјеглице, осамљеног снивача, који се на разне начине бори са својом прошлошћу, са својим сјећањем и негдањим надама, преламају се сво наше вријеме, све наше историјске трауме с краја оног и с почетка овог вијека, али и оне неизбјежне, личне. 
    „У временима која су дошла – ваљда је то био инстинктивни одбрамбени механизам – почео сам нехотимично, али помало и намјерно, да из свијести бришем читав свој пријашњи живот... Све етапу по етапу. Тако сам у времену које је дошло загубио своје писце, музику, филмове које сам волио, али, што је најгоре, загубио сам и себе самог... Као да сам ушао у чекаоницу, а при том нисам знао шта чекам...”(„Драги Влатко”). 
    Премда се догађања из ових прича крећу кроз више држава, „оних” и „ових”, мјесто радње свих приповијести су најосјетљивији предјели човјекове душе, и то је оно што ову књигу чини кохерентним рукописом, врло оригиналних стилских рјешења и других несумњивих вриједности. 
    Многе од ових прича су и свједочанство о врло крхкој истини савременог човјека, о феномену потрошачке свијести, који људе гура у „житко блато тржних центара” („Испразност”). Безобзирност према брижности и разумијевању овдје је слика безобзирности свакодневице према осјетљивим, личним човјековим предјелима. „Трамвајска карта” је прича која нас оставља забринутим за човјекову судбину. 
    И потпуно је ирелевантно колико је у овом рукопису, рецимо, постмодернистичких поступака, а колико оних који их у потпуности одбацују, а има их, свакако, и једних и других, снага дубоко проживљених и исказаних истина чини сва књижевно-формална питања беспредметним. 
    У овим причама, наравно, заступљени су многи мотиви, као, рецимо, мотив напаћене деце, али мотив удаљености од властитог живота јесте онај који доминира. 
    „Налазим се већ четири године у Канади и, што да ти кажем, можда би мој уздах, да га можеш чути, реко све – обојица бисмо вјероватно зашутјели након тога и све би ти било јасно – емиграција као емиграција – поломљени снови, илузије, спознаја да за нас избјеглице и емигранте и нема више смирења...” („Драги Влатко”). 
    Чак и многе натуралистички сурове слике распада сваког човјековог смисла („Рам за један портрет”), урамљене су у оквир прошлих и савремених емигрантских судбина, па и личности које у емиграцији траже и налазе спас, не успјевајући да избјегну из завичајне туге и посрнућа. 
    Ако каквим немилим случајем дођете у ситуацију да морате да бјежите у непознато пред неком природном или друштвеном стихијом, напуштајући завичај, пријатеље, снове и наде, као што се десило аутору ових прича, немојте у трци, страху и збуњености да заборавите ову књигу. ''

у Добоју, септембра 2009. године